🤨🙂

 Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, tako je - istinu valja priznati - vazda i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđanje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.